Primarni pregled služi da bi se uočila stanja i povrede koje direktno ugrožavaju život i da bi se primenile mere neodložne pomoći. Radi se neposredno nakon prilaska povređenom i obuhvata procenu stanja svesti, prohodnosti disajnog puta i disanja, cirkulacije krvi (pulsa), opšteg stanja unesrećenog.
Provera stanja svesti
Svesna osoba odgovara na glasno postavljena pitanja, npr.: ,,Da li me čujete?“,,,Kako se zovete?“ „Da li ste dobro?,, ,,Šta se dogodilo?“. Unesrećeni može da razgovara sa spasiocem, da odgovara na poziv, reaguje na bolni nadražaj ili da uopšte ne reaguje, zavisno od težine poremećaja stanja svesti. Osoba bez svesti može, ali i ne mora, imati očuvano disanje i cirkulaciju.
Nakon utvrđivanja stanja svesti, primarni pregled se obavlja prema sledećim principima međunarodnog ABC protokola:
A. pregled i procena prohodnosti disajnog puta, i ručno učvršćivanje glave i vratnog dela kičmenog stuba (provera da li je zapao jezik, da li u ustima ili dubljim disajnim putevima ima nakupljene krvi, povraćenog želudačnog sadržaja, stranog tela ili delova polomljene proteze). Ako je došlo do zapadanja jezika, potrebno je glavu unesrećenog zabaciti unazad. Ukoliko je strano telo zatvorilo disajni put, trebalo bi ga ukloniti.
B. procena disanja ne bi trebalo da traje duže od 10 sekundi. Provera disanja obuhvata sledeći protokol spasioca:
>osluškuje da li unesrećeni diše;
> posmatra da li se podiže njegov grudni koš;
> pod rukom oseća pokrete njegovog grudnog koša.
Spasilac prvo približava obraz ispred usta i nosa unesrećenog. Zatim okreće svoju glavu ka njegovom grudnom košu i glavi koju je zabacio. Disanje kontroliše po načelu: „vidim, čujem, osećam“. Gleda učestalost pokreta grudnog koša (brzo ili sporo), dubinu disanja (plitko ili duboko) i širenje nozdrva, sluša kvalitet disanja (lako ili teško, šištanje/krkljanje) i oseća strujanje izdahnutog vazduha (dah) na obrazu koji je postavio iznad usana unesrećenog.
C. procena cirkulacije (provera srčanog rada) obavlja se najčešće pipanjem pulsa (bila) jagodicama dva spojena prsta na sledećim mestima:
> prvo na zajedničkoj karotidnoj arteriji u udubljenju između Adamove jabučice i mišića vrata (lat. a. carotis communis), levoj ili desnoj;
> iznad žbične arterije (lat. a. radialis), u predelu zgloba šake i podlaktice;
> kod odojčadi i male dece slušanjem otkucaja srca ispod leve grudne bradavice prislanjanjem uha na grudni koš.
Provera cirkulacije trebalo bi da traje do 10 sekundi. Ne preporučuje se da nemedicinsko osoblje traži puls jer se tako izgubi mnogo više od 10 sekundi.
Pre sekundarnog, detaljnog pregleda, ukoliko je unesrećena osoba, bez svesti, ali su joj disanje i puls očuvani, i pod uslovom da nema povrede kičmenog stuba, potrebno je da je postavimo u bočni koma položaj. Stabilan bočni položaj olakšava održavanje disajnog puta otvorenim.
Sekundarni pregled zavisi od opšteg stanja povređenog/obolelog i mehanizma eventualnog povređivanja. Ako je u pitanju generalizovani mehanizam povređivanja (npr. udar automobila), obavlja se , brzi pre gled od glave do pete“, uz traženje podataka o događaju i tegobama. Ukoliko je mehanizam povređivanja lokalni (opekotina, posekotina), obavlja se ,,fokusirani pregled“ uz traženje podataka o događaju i tegobama. Skidanjem odeće i uklanjanjem prekrivača sa povređene/obolele osobe omogućuje se nesmetani pristup i vidljivost svih delova tela.
Opštim pregledom čitavog tela ,,od glave do pete“ utvrđuju se skrivene ili teško dostupne otvorene i zatvorene povrede ili stanje, pri čemu spasilac koristi sva svoja čula. Takvim brzim, ali opreznim pregledom na mestu gde je zatečena naglo povređena/obolela osoba, postavlja se dijagnoza, a pronađene povrede, rane i krvarenja se zbrinjavaju po davanju prednosti, prvo najteže, a zatim sve ostale. Spasilac bi trebalo da ostane uz povređenu osobu do dolaska Hitne medicinske pomoći i stalno proverava znake životnih funkcija.
Spasilac obema rukama ispituje levu i desnu stranu tela unesrećene osobe po sledećem redosledu: glava, vrat, leđa i kičmeni stub, trup, gornji i donji ekstremiteti, i to na sledeći način:
> Glava i vrat – opipavajući rukama OPREZNO, bez velikog pritiska, prelazi preko temena i potiljka povređene/obolele osobe. pri čemu bi trebalo da pazi na povredu vratnog dela kičmenog stuba, posebno ako je osoba bez svesti. Postupno i detaljno proverava da li su povređeni sledeći delovi glave:
> lobanja – uočava vidljive otoke, spoljašnja krvarenja, ulegnuća, bolne tačke;
> oči – posmatra veličinu zenica (ako su nejednake veličine, to je verovatno znak povrede glave) i simetričnost zenica (normalne zenice su srazmerne), procenjuje reakciju na svetlost (kada se osvetle normalne zenice se smanje), proverava da li je u oko zapalo neko strano telo, traži krvne podlive ili promene boje na beonjačama;
> nos – traži krvarenje, prelom, strana tela, isticanje moždane tečnosti (likvora) iz nosa koji su znaci oštećenja mozga;
> usta – kontroliše krvarenje i strana tela u ustima, kao i vlažnost usta i boju usana (bledilo ukazuje na krvarenje, dok pomodrelost usana skreće pažnju na nedostatak kiseonika); registruje zadah unesrećenog;
> uho – traži strano telo i krvarenje koje upućuje na povredu bubne opne ili oštećenje mozga, proverava sluh i curenje bistre tečnosti ili krvi;
> lice – posmatra boju kože i sluznica (normalna, bleda, crvena ili sivoplava), temperaturu i vlažnost kože (hladna, topla, suva, vlažna), krvne podlive oko očiju, kao i da li je koža pokrivena toplim ili hladnim znojem.
> Kičmeni stub – najpre ispituje bolne tačke i mesta probadanja i posmatra rane, strana tela i otoke celom dužinom kičmenog stuba. Ukoliko posumnja na povredu, izbegava dodirivanje da ne bi uticao na pogoršanje povrede. Ako ne postoji pretpostavka o povredi pokretnog koštanog stuba sastavljenog od međusobno povezanih pršljenova u kojem je smeštena kičmena moždina, trebalo bi da podvuče ruku ispod leđa povređene/obolele osobe i pređe prstima duž kičmenih pršljenova („kao da svira klavir“).
>Grudni koš – procenjuje učestalost, dubinu i način disanja – lako, teško, glasno ili nečujno; posmatra podizanje grudnog koša, posmatra da li se pri disanju grudni koš simetrično i ravnomerno diže i spušta podjednako na obe strane, da li se šire nozdrve, da li šišti vazduh kroz usta i nos, da li unesrećeni krklja ili mu se obrazi pomiču. Zatim traži prelom rebara (oštar bol pri udisaju upućuje na slomljena rebra) i tragove krvarenja sa modricama i ranama;
> Stomak – prati znake unutrašnjeg krvarenja pipanjem pulsa, ispituje bolnu osetljivost i napetost mišića trbušnog zida;
> Izbočene delove karlice, kukova i krsta pregleda umerenim pritiskom dlana da bi utvrdio zatvorene prelome. Dodiruje izbočene delove kukova, karlice i stidne kosti, pri čemu karlicu treba blago da pritisne šakama ka unutra da bi izazvao eventualno bolan odgovor koji je znak preloma. Na kraju posmatra da li ima vidljivih krvarenja iz mokraćne bešike i analnog otvora.
> Gornji ekstremiteti – najpre proverava puls na žbičnoj arteriji, posmatra vidljive rane, traži strana tela (staklo, metalne opiljke itd.) i veliki otok kod povređene/obolele osobe. Zatim ispituje da li osoba oseća njegov dodir i da li ima osećaj trnjenja i vrućine. Takođe, zahteva da unesrećena osoba podigne ruku, savije je u laktu i pomera prste. Ako su vrhovi prstiju bledi ili sivoplavi, verovatno je poremećena periferna cirkulacija (na primer zbog preloma kostiju). Osim toga, kontroliše i boju noktiju. Naročito vodi računa o tome da li je osoba narkoman, tj. traži tragove uboda na venama ruku.
> Donji ekstremiteti – procenjuje bolne tačke, postojanje stranih tela i rana (aktivno krvarenje) na nogama unesrećenog, bez skidanja obuće. Zatim proverava pokretljivost (savijanje noge u kolenu i skočnom zglobu i pomeranje nožnih prstiju) i osetljivost nogu, i na kraju uočava boju noktiju i kože na prstima stopala (sivoplava koža može da ukaže na poremećaje u cirkulaciji ili povredu izazvanu hladnoćom).
Obično je dovoljno ukloniti odeću samo s povređenog dela tela. Najčešće je potrebno popustiti pritisak tesno pripijene odeće uz telo unesrećene osobe. Ukoliko odeću i obuću nije moguće ukloniti bez pomeranja, ili ukoliko postoji opasnost od pogoršanja postojeće povrede, njeni delovi se uklanjaju paranjem duž šavova ili sečenjem (makazama, nožem, žiletom) u obliku „prozora“.
Da bi se pravilno skinuo kaput, jakna, bluza, košulja ili pulover, kada su povređeni gornji udovi, prvo se podupre povređena ruka. Uklanjanje odeće počinje s ramena zdrave ruke, zatim se lagano povlače delovi odeće i sa povređene ruke.
Pravilno skidanje cipela, čarapa i pantalona pri povredama donjih ekstremiteta počinje podupiranjem povređene noge. Prvo se otpusti kaiš ili pojas na pantalonama i laganim povlačenjem svlače odevni predmeti. Obuća se lagano skida pridržavajući skočni zglob. Ako povređeni ima visoke čizme, one se rasecaju.
